VITAMIN B9 (FOLNA KISELINA)

vitamin-b9Folacin (od latinske reči folium – list i engleske reči acid  – kiselina) – grupa srodnih jedinjenja, koja poseduju biološku aktivnost folne kiseline. Najvažniji predstavnici ove grupe su sama folna (pteroilmonoglutaminska) kiselina, njeni mnogobrojni kofermentni oblici, kao i njihovi di- i poliglutamati.

Folna kiselina predstavlja N-{4-[(2-amino-4-oksi-6-pteridil)-metil]-amino}-amino-benzoil-α (+)glutaminsku kiselinu, čiji molekul se sastoji iz tri fragmenta: zamenljivog pterinskog ciklusa (2-amino-4-oksi-6-metilpterina), ostataka paraaminobenzolske i gluta-minske kiseline. Uporedo sa folnom kiselinom koja sadrži jedan ostatak glutaminske kiseline, postoje i njeni konjugovani oblici sa dva i više (obično do 7) ostatka: di-, tri- i poli-glutamati, objedinjeni jednim terminom “folne kiseline” ili “folati”. Osnovni kofermentni oblik folne kiseline je njen proizvod – tetrahidrofolna kiselina (TGFK). Učestvujući u različitim fermentativnim reakcijama vezanim za otcepljenje jednovalentnih ugljeničnih ostataka, TGFK realizuje njihov hemijski prenos, nastupajući u jednim reakcijama kao akceptor, a u drugim – kao donator grupacije.zahvaljujući ovoj funkciji kofermentni oblici folne kiseline imaju važnu ulogu u razmeni mnogih amino kiselina (serina, glicina, gistidina), resintezi metionina i biosintezi purinskih i pirimidinskih osnova – prethodnika DNK i RNK.

Folna kiselina se usvaja u proksimalnim delovima tankog creva, uglavnom u obliku slobodne pteroilmonoglutaminske (isto kao folne) kiseline i u mnogo manjoj količini – u obliku njenog diglutamata. Kako su folati hrane predstavljeni pre svega kao poliglutamati sa brojem glutamilnih ostataka od 2 do 7, to je neophodan uslov za normalno usvajanje njihova prethodna hidroliza γ-α-glutamilkarboksipepti-dazom (konjugazom) koja je u velikoj količini prisutna u žuči, soku pankreasa, zidovima tankog creva i dr. tkivima.

Pretvaranje folne kiseline u početni kofermentni oblik – tetrahidrofolat – u stomačnim tkivima, odvija se u dve etape. Na prvoj etapi folna kiselina se, pripajajući dva atoma vodonika pretvara u dihidrofolnu kiselinu; na drugoj etapi dolazi do pripajanja još dva atoma vodonika što dovodi do obrazovanja tetrahidrofolne kiseline (TGFK). Obe etape katalizira FAD-zavisni ferment-dihidrofolatreduktaza. Primarni donator vodonika je NADF·N2.

Pri nedostatku folacina pre svega dolazi do povrede tkiva za koja je karakteristična intezivna sinteza DNK i velika brzina deobe ćelija – tkivo krvi i sluznica creva. Dolazi do razvoja makrocitarne (megaloblastične) hiperhromne anemije, morfološki slična anemiji Adisona-Birmera, do koje dolazi prilikom poremećaja usvajanja vitamina B12. Uporedo sa poremećajem eritropoeze dolazi do usporavanja funkcije belih krvnih zrnaca sa razvojem leuko- i trombocitopenije. U organima za varenje dolazi do razvoja stomatitisa, gastritisa i enteritisa. Deficit folacina za vreme trudnoće može dovesti do teratogenog dejstva, biti uzrok prevremenog rađanja, urođenih mana, poremećaja psihičkog razvoja novorođenčadi.

Poremećaj folat-zavisnog pretvaranja aminokiseline gomocisteina koja sadrži sumpor u metionin, a do kojeg dolazi zbog nedovoljne obezbeđenosti organizma folacinom, vodi ka gomilanju gomocisteina u krvi, što u današnje vreme smatramo glavnim faktorom atero-sklerotičnih povreda krvnih sudova.

Uzroci i uslovi razvoja nedostatka folne kiseline kod čoveka su veoma složeni. Oni mogu da se ogledaju: u primarnom alimentarnom nedostatku folne kiseline i njenih aktivnih jedinjenja; u poremećajima usvajanja u crevima izazvanim akutnim i hroničnim bolestima; u poremećaju usvajanja folne kiseline posle njenog unošenja izazvanim zajedno sa nedostatkom drugih faktora ishrane (vitamini B12, S) ili prisustvom analoga-antagonista. Uporedo sa ovim postoji veliki  broj stanja kod kojih je izražena povećana potreba za  folnom kiselinom (npr. trudnoća, rast i razvoj odojčadi i dece). Ova stanja omogućavaju prelaz folne hipovitaminoze u jasnu kliničku sliku avitaminoze.

O tome da li je čovek dovoljno obezbeđen folacinom možemo zaključiti po koncentraciji folata u serumu, krvi i eritrocitima. Količina folata u serumu krvi omogućava najranije otkrivanje njihovog deficita. Normalna ukupna količina folata u serumu, koja se određuje mikrobiološki (uz pomoć Lactobacillus casei), je od 6 do 20ng/ml. Према mišljenju stručnjaka Svetske zdravstvene organizacije, količina folata u serumu krvi manja od 6ng/ml može svedočiti o nedostatku folacina.

Za određivanje obezbeđenosti organizma folacinom koristi se takođe i test za ekskreciju formiminoglutaminse kiseline (FIGK) posle opterećenja histidinom. U normalnim uslovima ova ekskrecija iznosi oko 30mg, a prilikom deficita folacina se povećava do 400-450mg/dan. Na sličan način se povećava i ekskrecija urokaninske kiseline, prethodnice FIGK pri njenom obrazovanju iz histidina.

Nedostatak folne kiseline može se odrediti i prema morfološkom sastavu periferne krvi, smanjenju broja eritrocita, pojavi hipersegmentiranih mnogoćelijskih leukocita. U kombinaciji folnog nedostatka i deficita gvožđa, makrocitoze  u perifernoj krvi ne mora biti.

Drugi funkcionalni nedostatak folacina može da se razvije i pri deficitu vitamina B12 pri čemu poremećaj procesa stvaranja krvi može biti izazvan nedostatkom i jednog i drugog vitamina. Za diferencijaciju ovih nedostataka neophodno je ispitati koncentraciju folata i vitamina B12 u serumu krvi. Test za diferencijalnu dijagnostiku deficita folacina i vitamina B12 je ekskrecija metilmalonske kiseline sa mokraćom, koja ne zavisi od snabdevenosti organizma folacinom i koja raste samo pri nedostatku vitamina B12.

Za određivanje prisustva folne kiseline i njenih produkata u biološkim objektima, serumu krvi i ekstraktima tkiva, najviše se primenjuju mikrobiološke metode sa korišćenjem test-organizama Lactobacillus casei ATSS 7469, Streptococcus faecalis ATSS 8043 i Pediococcus cerevisiaeATSS 8081. Prvi mikroorganizam služi za određivanje ukupne količine folata i njihovih produkata, mada on raste skoro u svim oblicima folacina, uključujući pteroilmono-, di- i triglutamate, kao i kofermentne oblike folne kiseline. Dva druga mikroorganizma imaju izuzetnu osetljivost na različite oblike folacina i pogodni su za pojedinačno određivanje.

Široku primenu za određivanje količine folne kiseline imaju i metode radiokonku-rentnog povezivanja s iskorišćenjem belančevina, iz mleka i svinjskih bubrega, koje povezuju folnu kiselinu.

Fluorimetrijske metode se uspešno primenjuju u analizi čistih rastvora folne kiseline, ali ispitivanja biološkog materijala zahtevaju složene operacije za razdvajanje folne kiseline i njenih produkata od primesa koje ometaju proces ispitivanja.

Razdvajanje različitih oblika folacina vrši se uz pomoć slojevite i tankoslojne hromatografije. Preporučena norma potrebe za folacinom u Rusiji je za decu do 6 meseci – 40mkg/dan, od 6-12 meseci – 60mkg/dan, do 3 godine –100mkg/dan; za odrasle muškarce i žene-200mkg/dan. Ova norma se povećava za trudnice za 200 i za dojilje za 100mkg/dan.

Dodatno profilaktičko unošenje ovog vitamina, neophodno je za trudnice i dojilje. Antagonisti folne kiseline su sulfanilamidni preparati, koji ugrožavaju sposobnost mikroorganizama da koriste paraaminobenzoinsku kiselinu za biosintezu folata.

Od prehrambenih proizvoda izvori folne kiseline su zeleno voće i povrće. Mnogo folne kiseline ima u hlebu od crnog brašna, jetri i bubrezima. U mesu, jajima i mleku folne kiseline ima malo. Folna kiselina i njeni kofermentni oblici su prilično nestabilna jedinjenja: oni mogu lako da se unište tehnološkom i kulinarskom obradom hrane. Folna kiselina u povrću se veoma lako uništava prilikom dužeg kuvanja gde njen gubitak može biti 80-95%.

Od BAD-a kompanije “Vision International People Group” vitamin B9 ulazi u sastav biološki aktivnih dodataka uz ishranu:

Share This