KALCIJUM

Fiziološki značaj kalcijuma u organizmu je višestruk. On ulazi u sastav osnovne mineralne komponente koštanog tkiva – oksiapatitisa, čiji mikro kristali obrazuju čvrstu strukturu koštanog tkiva. Joni  kalcijuma daju stabilnost ćelijskim membranama obrazujući veze između negativno naelektrisanih frupa fosfolipida, strukturnih belančevina i glikoproteida. Kalcijum ima važnu ulogu u omogućavanju međućelijskih uzajamnih dejstava koja obezbeđuju normalnu atheziju (spajanje) ćelija pri obrazovanju tkiva.

Uporedo sa plastičnim i strukturnim funkcijama kalcijum ima odlučujuću ulogu u stvaranju mnogih fizioloških i biohemijskih procesa: neophodan je za normalnu osetljivost nervnog sistema i kontrakciju mišića, aktivator je niza fermenata i hormona i takođe je jedan od najvažnijih komponenata sistema zgrušavanja krvi.

U organizmu zdravog čoveka ima oko 1200gr kalcijuma, od toga se 99% nalazi u kostima, uglavnom u obliku oksiapatitisa. Mineralna komponenta koštanog tkiva nalazi se u stanju neprestanog obnavljanja. U tom procesu učestvuju dva tipa koštanih ćelija: osteoklaste i osteoblaste. Prve omogućavaju rastvaranje koštane materije i uvođenje oslobođenog kalcijuma i fosfora u krvotok, druge učestvuju u procesima taloženja fosforno-kalcijumskih soli, kalcifikaciji koštanog tkiva. Usled takvog neprekidnog obnavljanja  dolazi do rasta kostiju skeleta. Kod dece se skelet u potpunosti obnovi za 1-2 godine, a kod odraslih za 10-12 godina. Znači da se mineralna komponenta koštanog tkiva nalazi u dinamičkoj ravnoteži sa joni-zovanim kalcijumom i fosforom koji su rastvoreni u plazmi krvi. Kod odraslog čoveka se za jedan dan iz kostiju izdvoji do 700mg kalcijuma i isto toliko se u njih ponovo unosi. Koštano tkivo nije samo najvažnija potporna struktura nego i svojevrsno skladište kalcijuma i fosfora odakle organizam crpi ove elemente pri njihovom nedovoljnom unosu sa hranom.

Količina kalcijuma u vanćelijskoj tečnosti i mekim tkivima kod odraslog čoveka nije veća od 10gr. Koncentracija kalcijuma u plazmi krvi je u granicama od 2,4 do 2,6mM/l (9,5-10,5mg na 100ml). Približno polovina ove količine povezana je sa serumskim belančevinama, najčešće sa albuminom. Drugu polovinu čini ultrafiltrirani kalcijum, čiji je veći deo predstavljen jonizovanim Sa2+, a manji rastvorljivim kompleksima sa citratom, fosfatom i bikarbonatom.

Smanjenje nivoa serumskih albumina, npr. pri nedostatku belančevina, praćeno je smanjenjem količine kalcijuma povezanog sa belančevinama, što ipak ne dovodi do bilo kakvih metaboličkih poremećaja. Promena koncentracije jonizovanog kalcijuma dovodi do mnogo težih posledica. Njen pad dovodi do poremećaja mineralizacije koštanog tkiva, rahitisa, osteomalacije, smanjenja i gubitka mišićnog tonusa, povećane osetljivosti pokretačkih neurona i grčeva.

Usvajanje kalcijuma u obliku soli fosforne kiseline vrši se u tankom crevu uz obavezno prisustvo žučnih kiselina uz pomoć naročitih transportnih mehanizama koji omogućavaju njihov prenos iz otvora creva u krvotok, kako prema gradijentu koncentracije (koncentracija kalcijuma u otvorima creva je viša nego u plazmi krvi) i obrnuto (koncentracija kalcijuma u otvorima creva je niža nego u plazmi krvi, takozvani aktivni transport). Neophodnost ovih mehanizama uslovljena je time što su lipoproteinske membrane ćelija, između ostalih sluznice tankog creva, slabo propustljive za jonizovani kalcijum i za njegov prenos su potrebni specijalni kanali ili molekuli prenosnici. Prenos kalcijuma je za razliku od gradijenta koncentracije povezan sa potrošnjom metaboličke energije i zbog toga zavisi od izvora energije.

Na apsorpciju kalcijuma u crevu utiče snabdevenost organizma vitaminom D. Ovaj vitamin u obliku 1,25-dioksiholekalciferola koji se iz njega obrazuje u bubrezima, potreban je za normalno funkcionisanje sistema transporta kalcijuma u tankom crevu. Usvajanje kalcijuma omogućavaju belančevine u hrani, limunska kiselina i laktoza. Stimulativno dejstvo belančevina uslovljeno je time što aminokiseline koje se izdvajaju njihovom hidrolizom obrazuju sa kalcijumom dobro rastvorljive komplekse. Ovome je  sličan mehanizam dejstva limunske kiseline. Laktoza, koja se podvrgava vrenju, održava u crevima nisku vrednost rN, što sprečava stvaranje nerastvorljivih fosfornokalcijumskih soli.

Na faktore, koji otežavaju usvajanje kalcijuma i u određenim uslovima remete njegovu utilizaciju, odnosi se povećana količina fitinske kiseline, neorganskih fosfata, masnih i oksalne kiseline. Ova jedinjenja vezuju kalcijum u nerastvorljive oblike. Fitinskom kiselinom su naročito bogate žitarice – raž, pšenica, ovas, mada pri fermentaciji testa pod dejstvom fitaze koja se nalazi u kvascu fitinska kiselina se cepa. Za usvajanje kalcijuma najoptimalniji je njegov odnos sa fosforom –1:1. Oksalna kiselina se nalazi u povrću i voću i po pravilu nema nikakav suštinski uticaj na usvajanje kalcijuma.

Prekomerno unošenje životinjskih masti, pri varenju dovodi do oslobađanja zasićenih masnih kiselina, sposobnih da vezuju kalcijum i sa njim obrazuju nerastvorljive soli. Na taj način sa izmetom mogu da se izbace značajne količine kalcijuma. Ovim se objašnjava osteomalacija kod ljudi koji imaju poremećaj usvajanja masti (steatoreja). Žučne kiseline, omogućavajući usvajanje masnih kiselina, poboljšavaju utilizaciju kalcijuma.

Pri normalnoj ishrani, kalcijum se iz hrane usvaja u dovoljnoj meri. Naročito se dobro usvaja kalcijum iz mleka i mlečnih proizvoda. Takođe se kalcijum dobro usvaja iz laktata, fosfata, glukonata, karbonata i drugih njegovih soli.

Do poremećaja u usvajanju kalcijuma dovode upalni procesi želudačno-crevnog trakta i pankreasa, atrofički gastritis, smanjeno lučenje žučnih kiselina, a takođe i genetički uslovljeni poremećaji razmene kalcijuma.

Bez obzira na dobro usvajanje kalcijuma, veliki njegov deo se izbacuje sa izmetom pošto se u crevima ne apsorbuje samo njegov element nego i njegova sekrecija sa sokovima za varenje: dnevno se u creva odraslog čoveka unese do 400mg kalcijuma. Osim toga, deo kalcijuma dospeva u unutrašnjost creva zajedno sa delovima epitela sluznice tankog creva. Kod odraslog čoveka se zajedno sa mokraćom izbacuje 150 do 350mg kalcijuma dnevno, pri čemu je ta količina kod žena nešto manja. Gubitak kalcijuma kroz znoj pri obavljanju teškog fizičkog posla ili prilikom izloženosti visokoj temperaturi može dostići vrednost od 100mg/čas, tj. 30% ukupnog gubitka elementa. U normalnim uslovima ovi gubici nisu veliki. Potrošnja kalcijuma se zantno povećava u trudnoći i periodu laktacije. Dojilje sa mlekom izgube 150 do 300mg kalcijuma dnevno. Kod zdravog odraslog čoveka, koji ima izbalansiranu ishranu, količina kalcijuma koja se izbacuje sa izmetom i mokraćom je uglavnom ekvivalentna njegovom unošenju sa hranom. Kod dece je ovaj balans po pravilu pozitivan, tj. kalcijum se stalno zadržava zbog rasta i obrazovanja novog koštanog tkiva. U regulisanju normalne količine kalcijuma u organizmu učestvuju vitamin D, paratireoidni hormon i tireokalcitonin.

Dnevna norma kalcijuma za odrasle je 800mg/dan. U periodu trudnoće i laktacije ona se uvećava do 1200mg/dan. Potreba za kalcijumom kod dece u uzrastu do jedne godine iznosi 240-600mg/dan, od 1-7 godina 800-1200mg/dan, od 7-17 godina 1100-1200mg/dan.

Danas se razmatra pitanje o potrebi za povećanjem dnevne količine unetog kalcijuma.

Osnovni izvori kalcijuma su mleko i mlečni proizvodi. Količina kalcijuma u mesu, ribi, hlebu i povrću je veoma mala i ne može zadovoljiti potrebu čoveka za kalcijumom.

Od BAD-a kompanije “Vision International People Group” kalcijum ulazi u sastav biološki aktivnih dodataka uz ishranu:

Share This