FOSFOR

Ovaj hemijski slement u obliku ostatka fosforne kiseline i njenih organskih jedinjenja učestvuje u procesima razmene ugljenih hidrata, belančevina i masnoća, fosfoproteida, kofer-menata, fosfolipida, fosforilizovanih oblika šećera i dr. Fosfor sa belančevinama, masnim i dr. kiselinama obrazuje veliki broj kompleksnih jedinjenja visoke biološke aktivnosti – nukleoproteidi ćelijskih jedara, fosfoproteidi (kazein), fosfatidi  (lecitin) i dr.

Ostatak fosforne kiseline i njena organska jedinjenja vrše u organizmu strukturne i metaboličke funkcije. Neorganski fosfat je komponenta mineralne strukture koštanog tkiva – oksiapatitis. Strukturnu funkciju takođe obavljaju i fosfolipidi, kao jedni od glavnih građe-vinskih blokova lipoproteinskih membrana ćelija, subćelijskih organela (jedra, mitohondrije, lizozom), a takođe i membranskih struktura – mielina. Izuzetno su važne i mnogobrojne metaboličke funkcije fosfata i njegovih organskih jedinjenja. Fosfor ima važnu ulogu u radu centralnog i perifernog nervnog sistema. Kao komponenta nukleotida i nukleinskih kiselina (DNK, RNK), fosfor učestvuje u procesima kodiranja, čuvanja i iskorišćavanja genetičke informacije, biosintezi nukleinskih kiselina, belančevina, rasta i deobe ćelija.

U mišićnim tkivima se vrši najintenzivnija razmena fosfora. Makroergička jedinjenja fosfora – adenozintri-fosfat (ATF) i kreatinfosfat – u procesu glikolize i oksidacionog fosforiliranja akumuliraju oslobođenu energiju, koja se dalje koristi za mehanički (mišićni), hemijski (biosinteza različitih jedinjenja) i elektrohemijski (transport materija kroz biomembrane) rad. Značaj fosfora u energetskoj razmeni uslovljen je ne samo centralnom ulogom ATF, nego i time što ugljeni hidrati trpe sva pretvaranja tokom glikolize, glikoneogeneze i pentoznog ciklusa ne u slobodnom nego u fosforilirovanom obliku.

Jedinjenja fosforne kiseline učestvuju u izgradnji molekula mnogobrojnih fermenata, katalizatora procesa metabolizma organskih materija, koji stvaraju uslove za iskorišćavanje potencijalne energije. Znači, ostatak fosforne kiseline ulazi u sastav većine kofermenata, a fosforiliranje je jedan od glavnih načina pretvaranja vitamina u aktivne oblike. Neorganski fosfor, kao jedna od osnovnih komponenata bufernog sistema krvi, ima glavnu ulogu u obezbeđenju kiselo-baznog balansa i njegovog održavanja u granicama vrednosti 7,33-7,51.

U ljudskom organizmu ima od 600 do 900gr fosfora u obliku neorganskog fosfata i organskih jedinjenja, prvenstveno različitih efira fosforne kiseline. Sadržaj fosfora u krvi iznosi 36-50mg/100ml, u plazmi 7,5mg/100ml, od toga neorganskog – 3-5mg/100ml.

Koncentracija organskih jedinjenja fosfora u krvi je veoma promenljiva, a količina neorganskog fosfora je u dovoljnoj meri stabilna. Nivo neorganskog fosfora u plazmi (serumu) krvi ima dijagnostički značaj kod rahitisa.

Fosfor se usvaja u tankom crevu uz pomoć mehanizama kako difuzije tako i energo-zavisnog, aktivnog transporta (u zavisnosti od gradijenta koncentracije). Iz organizma se fosfor izbacuje uglavnom sa mokraćom i u manjim količinama sa izmetom. Održavanje home-ostaze fosfora i regulisanje njegove razmene vrši se uz učešće vitamina D i paratireoidnog hormona, koji obezbeđuju visoki stepen reabsorbcije fosfora u bubrežnim kanalima. Pri poremećaju ovog procesa dolazi do razvoja hipofosfatemije, osteomalacije, promena u mineralizaciji koštanog tkiva.

Normativ upotrebe fosfora (mg/dan) je: za odrasle – 1200; za trudnice i dojilje – 1650-1800; za decu tokom prve godine života – 300-500; do šeste godine – 1350; do desete godine  –  1650; do 17 godine – 1800.

Fosforom su najbogatiji mlečni proizvodi: odnos kalcijuma i fosfora u njima je najbliži optimalnim vrednostima. Takođe veoma mnogo fosfora ima u mesu i ribi.

Od BAD-a kompanije “Vision International People Group” fosfor ulazi u sastav biološki aktivnih dodataka uz ishranu:

 

Share This